Средином IX века у Византији се одиграо важан догађај: установљен је нови празник, такозвана Победа Православља (Недеља Православља). Од тога доба, Црква у првој недељи Великог поста обележава овај дан посебним празничним богослужењем.

Шта је послужило као повод за установљење овог празника? Ако ћемо укратко да кажемо – била је то икона. То је дан победе иконо-филства над иконоборством. Поштовање икона богословски је побе-дило на VII Васељенском Сабору 787. године, али је тек пола века доцније, 843. године, први пут био обављен чин Победе, који је заувек спојио икону и Православље. Данас су они незамисливи једно без другога.

Када кажемо „Православље“, имајући при том у виду сву пуноћу и целокупно јединство православног богословља и догматике, схватања и виђења света, православног богослужења и уметности (иконопис, црквена књижевност, музика, градитељство), православног црквеног живота и свакодневног „оправослављеног“ бивствовања – онда, очигледно, подразумевамо да у свим овим, по свом карактеру различитим гфојавама Православља, лежи један исти темељ, да дела један исти,  универзални принцип и да се, услед тога, лако откривају обележја истог типа, која допуштају да се нешто сврста у Православље или да се из њега искључи. Какав је овај универзални принцип?

Свети Оци употребљавали су реч „икона“ у ширем смислу него што је онај на који смо навикли. Свети Оци су целокупни од Бога створени свет схватали као икону Божију, као дело савршеног Уметника. Апостол Павле назива Исуса Христа Сина Божијег иконом Бога чевидљивога (2 Кор 4, 4). Према Светом Писму, Бог је створио човека „по Свом лику“ (у грчком тексту дословно пише: „по Својој икони“ Према одређењу Максима Исповедника, Црква је такође икона. Храм и његов олтар су иконе Царства Божијег, Небеског Јерусалима и преображеног космоса. Епископ и свештеник су иконе Христове, Јеванђеље је вербална Христова икона. Облици црквене књижевности, као што су тропар или акатист, проповед или житије, такође су вербалне (словесне) иконе — и по свом садржају, по својој композицији, структури, по начелима одабира материјала, и по својој унутрашњој вези с невидљивим светом, према којем су и сами усмерени и пре-ма којем могу да узнесу човека. Могућности употребе појма „икона“ У односу на православне појаве су изузетно, а можда и неограничено широке: све је икона, све је иконично. Победа Православља јесте победа иконе, иконофилства, иконичности. Дата књига има за циљ да ово још једном потврди.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *