O Епархији шумадијској

Loading
loading...

O Епархији шумадијској

Територија данашње Епархије шумадијске у далекој прошлости припадала је Београдској и Топличкој епархији, а поједини делови, од 1557. до прве половине седамнаестог века, Рудничкој епархији, а потом Веначкој епархији чији митрополит веначки и руднички Серафим резидирао, 1632, у манастиру Благовештењу. „Не зна се да ли је та област у то доба сачињавала засебну епископију, или је била само део Ваљевске или Ужичке епископије.“ Познато је да су делови Шумадије припадали Ваљевској или Ужичкој епархији да би на крају припали Београдској архиепископији у чијем су саставу остали све до краја Првог светског рата.

После васпостављања Српске патријаршије, 1920, патријарх српски Димитрије управљао је не само својом архиепископијом, у чијем је саставу била Шумадија и Браничево, већ и Сремско-карловачком архидијецезом. Идуће године Свети архијерејски сабор, издвојивши из Београдске архиепископије Пожаревачки и стари Ћупријски округ до реке Мораве, васпоставио је стару Браничевску епархију.

Доношењем црквеног устава, 1931, спојене су Београдска архиепископија и Сремско-карловачка архидијецеза у Београдско-карловачку архиепископију, с тим што је ова архиепископија добила од Вршачке епархије град Панчево. Тако је Београдско-карловачка архиепископија обухватала територију од 27 срезова, односно од Варварина и Београда до Осјека. није онда никакво чудо што су при оваквој подели трпели и Шумадија и Срем. Патријарси, због послова у целој Српској православној цркви, нису стигли да посвете одговарајућу пажњу својој пространој архидијецези и да је редовно обилазе. Шумадијски део епархије посетили су неколико пута у току двадесет година, а викарне епископе слали су да освете новоподигнуте храмове. Сремским делом епархије патријарси су управљали уз помоћ својих викарних епископа, који су се опет често мењали.

Идеја о оснивању Шумадијске епархије рођена је, изгледа, за време прве посете новоизабраног патријарха Гаврила Крагујевцу, о Духовима 1938. године. Наиме, после те посете Крагујевчани траже дозволу да подигну зграду за митрополију. Убрзо потом почиње рат и тако није подигнута ни зграда за Шумадијску епархију, нити је она основана.

После повратка патријарха српског Гаврила из заточеништва, 1946, Свети архијерејски сабор састао се први путу своје редовно заседање у Патријаршијском двору у Београду 11/24. априла 1947. године. Заседање је трајало све до 8/21. маја исте године. У раду овог заседања узели су учешћа сви епархијски архијереји који су преживели Други светски рат: патријарх српски Гаврило, митрополит скопски Јосиф, епископи: будимски Георгије, бачки Иринеј, тимочки Емилијан, нишки Јован, зворничко-тузлански Нектарије, браничевски Венијамин, банатски Дамаскин, шабачки Симеон, злетовско-струмички Викентије и администратор Рашко-призренске епархије Владимир. У раду овог Сабора нису узели учешћа епископи: жички Николај, далматински Иринеј, и америчко-канадски Дионисије, који су у то време били ван земље.

Прочитајте више …

Layout mode
Predefined Skins
Custom Colors
Choose your skin color
Patterns Background
Images Background