Crkva u društvu - Zoran Krstić

  • Kod proizvoda: 500276
  • Nagradni bodovi: 700
  • Dostupnost: Na lageru
  • Price : 4.10€

Širom hrišćanskog sveta 2013. godina je bila posvećena proslavi 17 vekova od Milanskog edikta. Pisalo se i govorilo o razlozima, značaju i posledicama za istoriju Evrope, pa i šire, toliko važnog „Konstantinovog obrta“. „Tada je počeo da se oblikuje jedan novi svet, svet koji je sve više počinjao da liči na svet u kojem danas živimo" (R. Radić). Taj svet čiji su se obrisi pomaljali davne 314. godine je još uvek naš svet. To je početak naše kulture (u sociološkom smislu) u kojoj od onda, pa do dana današnjeg, živimo i koja nam omogućuje da formiramo specifično, naše razumevanje sopstvene ličnosti, a zatim i razumevanje drugoga, razumevanje života, Boga, Njegove tvorevine kao i društva i istorije. Jedan od osnovnih stubova tog našeg sveta, ali ne i jedini, je udeo hrišćansko predanje. Međutim, taj isti naš svet je tokom 17 vekova doživeo toliko mnogo transformacija, raznovrsnih, pa čak i suštinskih promena da se mnogi s pravom pitaju da li uopšte možemo da govorimo o jednoj kulturi ili je, naprotiv, svaka potonja epoha nastajala kao negacija prethodne. Ovo se pitanje naročito oštro postavlja u odnosima između tradicionalnog, predmodernog društva i modernosti, odnosno postmodernosti kako se karakteriše savremeni istorijski trenutak. U nekim drugim humanističkim naukama bilo bi paradoksalno i samo pominjanje predmodernog društva, sem kao istorijske činjenice, ali za teologiju i pre svega, praktično bogoslovlje, to nije slučaj. U svesti mnogih članova Crkve predmoderno društvo se sa svojom hijerarhijom vrednosti i svojim mentalitetom smatra idealnim društvom. Takvo shvatanje nije slučajno. To društvo je dugo i do skoro trajalo na našim prostorima, a pojedine ostatke još i danas srećemo. U njemu je Crkva bilo idealno pozicionirana, u samom centru, i bila je osnovni kosmoteorijski stub tog vremena. Kroz hrišćansku prizmu je posmatran i tumačen kako društveni tako i lični život pojedinaca.

Zapadna modernost je od 16. veka pa nadalje sva pitanja vezana za hrišćanstvo i Crkvu postavila na drugi način i na štetu, kako se smatralo, Rimokatoličke crkve. Iako izvorno zapadni fenomen, modernost nije ostala u geografskim okvirima zapadne Evrope već se neprestano širila kako na istok Evrope, tako i globalno, na ceo svet. Kao takva, ona se ne može tretirati kao nešto tuđe i strano već, naprotiv, kao tekovina ali i problem svih nas, čovečanstva uopšte. Ovakvo stanje stvari nam bez ikakve sumnje svedoči o njenoj moći. Pragmatični mentalitet koji je ona ustoličila, zasnovan na prirodnim naukama i tehnologiji je toliko olakšao ljudski život, produžio ga i podigao mu kvalitet da su sve antropološke žrtve, koje je ta epoha ostavljala širom sveta, bile zanemarivane, pa čak i prihvatljive zarad ciljeva i snova koja je ona obećavala da će ispuniti. Klasična metafizika, a sa njom i religija, je padala i ostajala beskorisna pred efikasnošću pragmatičnog mentaliteta modernog čoveka. Međutim, i ti veliki snovi, „velike priče“ modernosti su se tokom 20. veka iscrpele, ili u razočaranju i ekonomskoj propasti (poput komunizma) ili u krvi (poput Aušvica), otvarajući prostor za „male priče“ savremenog postmodernog čoveka. I dalje je ta kultura ekonomsko naučno-tehnološka ali se Bog ipak vratio ili se vraća u javni život, napuštajući sferu isključive privatnosti gde ga je modernost saterala.

Sve ove društvene mene i transformacije ne ostavljaju netaknute verujuće ljude i samu Crkvu. One su kao bura na moru, kada treba biti maksimalno oprezan i koncentrisan, razumeti kako se bura kreće i na osnovu toga usmeriti brod Crkve. Verujući ljudi se, po mom mišljenju, prečesto u tim istorijskim i kulturološkim „burama“ ne snalaze. Jedni demonizuju savremeno društvo i žele iz sveg srca da ga unište, sravne sa zemljom, nadajući se da će se na tom pustom polju i iz ruševina ponovo pomoliti staro, idealno, predmoderno društvo. Ovakav stav je ideološka podloga verskog fundamentalizma u svim religijama. Drugi, rekao bih realniji, shvataju snagu savremenog društva, odustaju od borbe i imaju želju da iz takvog društva izađu i stvore svoj paralelni svet u kome bi vladale druge vrednosti. Što se hrišćanske Crkve tiče takvo shvatanje bi značilo spuštanje Crkve na nivo sekte, imajući u vidu jedno od socioloških načela razlikovanja crkve i sekte, pri čemu se pripadnici ove druge sklanjaju iz sveta dok, naprotiv, članovi crkve žele taj isti svet da preobraze.

144 strane, mek povez

Tako dolazimo do cilja ove knjige. On se najpre sastoji u tome da verujuće ljude, a među njima i studente Teološkog fakulteta, podsetim na činjenicu društvenih promena, na njihovu legitimnost kao i na fakt da one najčešće ne nastaju iz ideoloških razloga već iz, i zbog konkretnih životnih problema. Ti životni problemi koji izazivaju društvene promene su takođe ljudski problemi koji imaju i svoju teološku dimenziju i svoje teološko tumačenje. To što je predmoderna epoha pretežno teocentrična i kolektivistička, a modernost i postmodernost pretežno antropološka i individualistička ne umanjuje teološku težinu problema, već samo nameće različite teološke akcente i prioritete. Crkva nema specifično „svoje“ društveno i političko uređenje. Njeni su kriterijumi, kriterijumi Carstva Nebeskog i na osnovu njih Ona procenjuje društvene promene i procese. U tom smislu je svaka istorijska i kulturološka epoha Njena, a, takođe, i nijedna, jer Ona čeka Budući Vek. Međutim, u praksi je to mnogo lakše reći nego ostvariti. Mentaliteti su uvek vrlo jaki i sporo se menjaju, tako da se pojedini istorijski društveni odnosi i vrednosti tumače i poistovećuju sa jevanđelskim, pa samim tim postaju večni i nepromenljivi. Tu spada, recimo, razumevanje braka i bračnih odnosa, vaspitanje dece, odnosi prema autoritetima, pitanje lične slobode i generalno ljudskih prava i slične tekovine modernog društva. Vrlo često se od strane verujućih one ne kritikuju na osnovu jevanđelskih vrednosti, već na osnovu istorijskog mentaliteta jedne prethodne, takođe, istorijske epohe. Ta problematika različitih „kulturoloških časovnika11 između Crkve i sveta i njihovo usklađivanje, a sve u okvirima naše konstantinovske i još uvek hrišćanske kulture, je polje moga rada i istraživanja i osnovna tema knjige koju čitalac drži u rukama.

Napišite komentar

Molimo Vas prijavite se ili registrujte za komentare.

Top