Поводом стогодишњице од рођења једног од највећих православних богослова, Издавачка установа Епархије шумадијске „Каленић“ издала је вредно тротомно издање Дневника оца Александра Шмемана, које је водио „од 1973. године до почетка последње болести. Писао га је на руском, родном језику свог детињства проведеног у 'руском Паризу'“. Превод оригиналног руског издања израдили су Јелена и Иван С. Недић, који је уједно и уредник издања.
Будући да на српском језику већ постоји издање Дневника оца Александра Шмемана, у издању Епархије захумско-херцеговачке, потребно је нагласити по чему се оно разликује од издања Епархије шумадијске. Основна разлика се огледа у томе што „херцеговачко“ издање представља избор бележака из дневника, који је приредила и на енглески језик превела његова супруга Јулијана Шмеман. У том дневнику је обухваћена свега трећина целокупног дневничког материјала. Такође, у издању на руском, а тако и у преводу на српски, „избачена су поједина понављања, детаљи који се тичу још увек живих особа, као и белешке које би неприпремљени читалац могао схватити погрешно. Сви избачени одломци чине највише три процента целокупног рукописа“, како се наводи у предговору руских издавача.
Иако овај дневник почиње белешкама из 1973. године, по свом садржају он обухвата читав живот оца Александра Шмемана, почев од детињства и младости проведене у Паризу до доласка у Сједињене Америчке Државе 1951. године и боравка у граду Крествуду, где проводи своје последње дане.
У самом тексту се може уочити ширина познавања ствари оца Александра, а такође и огроман број читаних књига које су се тематски кретале почев од класичне књижевности, политичких трактата, мемоарске прозе, па све до биографија и савремених писаца. Нарочито место заузима Александар Исаијевич Солжењицин, чији се лик описује са великим усрђем и поштовањем. Међутим, највише размишљања је посвећено проблемима савремене црквености и духовности, који су већ у то време имали веома снажно корење у Православљу. У том погледу, отац Александар Шмеман на културан и доследан начин критикује девијантне појаве религиозности, искривљеног схватања историје, као и дух старообредништва који је чинио наказним исправну црквену свест.
Лазар Марјановић
Оставите коментар