У пасхалној ноћи, када се литија, обилазећи цркву, заустави код затворених врата и наступи последњи тренутак ћутања пред експлозијом пасхалне радости, у нашем срцу, свесно или несвесно, настаје исто питање, које је било, сагласно јеванђељској причи, у срцима жена које су дошле рано ујутро, „тек што је засијало сунце”, до гроба Христовог. Питање је: „Ко ће нам одвалити камен од гроба?”. Хоће ли се догодити још једно чудо? Хоће ли још једном ноћ постати светлија од дана? Хоће ли нас још једном испунити она ничим објашњива, ни од чега у свету зависна радост, која ће целе ноћи и још толико дана звучати у овој размени пасхалних поздрава: Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!

Овај тренутак увек долази. Врата се отварају. Улазимо у цркву обливену светлошћу. Ступамо у радосно пасхално јутрење. Али негде у души остаје питање. Шта све то значи? Шта значи празновати Пасху у овом свету, испуњеном страдањем, мржњом, ситничавошћу, ратовима, шта значи „смертију смер поправ” и слушати о томе да „мертвиј ни једин во гробје”, када, без обзира на сву животну ужурбаност, смрт још увек остаје једина апсолутна земаљска извесност... Зар је могуће да је Пасха, ова светла ноћ, ово ликовање, само тренутни излазак из реалности, могућност неког духовног опијања, после којег, пре или касније, наступа свакидашњица, иста сива стварност, једни те исти дани, месеци, године који пролећу, иста журба ка смрти и небићу? Јер нас већ одавно убеђују да је религија самообмана, опијум, измишљоти-на која помаже човеку у његовој тешкој судбини, обмана која све време засењује. Није ли храбрије, није ли достојније човека одрећи се овог огледала и лицем у лице срести се с овом простом и трезвеном стварношћу?

Шта одговорити на све ово? Можда би први приближан одговор могао бити овакав: не може бити да је све то била проста измишљотина. Не може бити да толико вере, толико радости, толико светлости - ево већ готово две хиљаде година - буде само бекство, обмана. Може ли обмана трајати вековима? Овај одговор је, наравно, убедљив, али још није коначан. Морамо право рећи да коначног, општеобавезујућег одговора, којег би било могуће штампати у виду научног објашњења пасхалне jер таквог одговора нема. Сваки пут можемо сведочити само о сопственом и живом опиту и говорити за себе.

У живом и личном опиту, када се замислиш и загледаш у њега, одједном налазиш оно на чему се све остало заснива, одједном се све обасја тако заслепљујућом светлошћу, у којој стварно, као восак пред лицем огња, нестају сумње и питања. Какав је то опит? Не могу га другачије описати и одредити него као опит живог Христа. Не верујем ја у Христа зато што ми је једном годишње од најранијиег узраста дато да учествујем у слављењу Васкрса, па је стога Васкрс могућ, и није зато ова ноћ испуњена светлошћу и радошћу, и не звучи због тога овај поздрав овако победоносно и силно: Христос Воскресе! Ваистину Васкрсе! - већ је сама моја вера рођена из опита живог Христа.

Како и када се родила моја вера? Не знам, не памтим. Знам само да сваки пут када отварам Јеванђеље и читам о Њему, када читам Његове речи, када читам о Њего-вим делима, ја умствено, од свег срца и од све природе, говорим оно што су рекли они који су били послати од фарисеја да би ухапсили Христа, и који су се вратили не ухапсивши га. Рекли су: „Никада човек није говорио тако као што овај говори”. На тај начин, прво што знам јесте да је Христово учење живо, и нема ничег у свету што би се могло поредити са њим. Али то учење је о Њему, о животу вечном, о победи над смрћу, о љубави која побеђује и надвладава смрт. Ја чак знам да у животу, у којем се све чини тако тешким и обичним, једино што се никад не мења и што ме никад не оставља, то је унутрашње сазнање да је Христос са мном. „Нећу вас оставити сиротима, доћи ћу вам”. И ево, долази и даје да га осетимо у молитви, у овом трепету душе, у несхва-тљивој али тако живој радости, у тајанственом али, упркос томе, тако несумњивом Његовом присуству у цркви за време богослужења, у светим тајнама; све време расте овај живи опит, ово знање, ова очигледност: Христос је овде, испуниле су се Његове речи - ко љуби Мене, са њим ћу боравити - „И Њему ћемо доћи и у Њему се настанити”. У радости и у жалости, међу мноштвом и у самоћи несумњиво је Његово присуство, сила Његове речи, радост од вере у Њега.

Ево јединог одговора и јединог доказа. „Зашто тражите Живог међу мртвима? Зашто оплакујете Непропадљивог у трулежи?”.

И зато хришћанство није ништа друго до увек ново и ново искуство вере - њено оличење у обредима, речима, звуцима, бојама. Неверујућем се вера стварно може чинити илузијом. Он чује само речи, види само несхватљиве церемоније. И објашњава их споља. Али за верујућег све се сија изнутра: не као доказ његове вере, већ као њен резултат, као њен живот у свету, души, историји. Зато нам је реалан, жив, савремен Велики петак: његова тама и туга, зато можемо плакати код крста и доживети све оно што се десило на дан тријумфа зла, издаје, кукавичлука и вероломства. Зато можемо созер-цавати са трепетом и надом живоносни гроб на Велику суботу, зато можемо сваке године празновати Пасху. Јер Пасха није успомена на догађај из прошлости. То је реалан сусрет, у радости и срећи, с Оним у коме је наше срце одавно познало и сусрело живот и светлост изнад сваке светлости.

Пасхална ноћ је сведочанство о томе да Христос живи с нама и ми живимо с Њим. Она је сва призив да угледамо у свету и животу зору тајанственог дана Царства светлости. „Данас пролеће миром мирише”, пева Црква, „и нова твар ликује...”. Она ликује у вери, љубави и нади. „Васкрсења је дан, просветимо се празником, једни друге загрлимо, рецимо, браћо, и онима који нас мрзе, опростимо све Васкрсењем и овако ускликнимо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт победи и онима који су у гробовима живот дарова”.

Христос васкрсе!

Превео са руског Горан Дабетић

Преузето из часописа "Каленић" број 02/2022.