Биоетика смрти - Утилитаризам и православље, Драган Поповић

Непремостива разлика између хришћанске и сваке друге секуларне (био) етике садржана је пре свега у чињеници да хришћански морал, као начин постојања одређен хришћанском етиком, има онтолошке импликације, што изостаје у плурализму савремених етичких система. Штавише, у хришћанству је човеков морал одређујући за његову онтологију или истину постојања у вечности Царства Божјег, што не само да има првенство у односу на све друго већ је и услов како би читав човеков живот имао пуноћу смисла. Стога је улога и задатак богословл.а да свима који слушају укаже на специфичности и разлике између црквеног и других схватања различитих димензија стварности, и своје чланове усмери ка моралном деловању „у Духу и истини" како би остали на курсу благодатног јединства са Богом, а да оне који се налазе изван ове заједнице сведочећи истину позове у њу ради обожења као сврхе и циља постојања свих луди, без разлике.

У том смислу текстови ове монографије представљају резултат богословског трагања за одговорима на биоетичка питања у вези са трансплантацијама органа као дела једне шире биоетичке области свршетка човековог живота. Разврставајући их у три одвојене целине, бавећи се најпре проблемом претпостављене сагласности у контексту теологије људских права, а затим и проблемом мождане смрти као политичко-идеолошким питањем савременог, постмодернистичког света и, на крају принципима утилитаризма Питера Сингера  на којима се умногоме утврђује секуларна биоетика, превасходно смо имали намеру да све потенцијалне читаоце, као заинтересоване актере јавне речи, инспиришемо и подстакнемо на дијалог. Тако би текстове требало посматрати као изазов упућен другачијим и/или надограђујућим мишљењима, у сврху дијалошког напредовања у истини која ће нас ослободити, не само од заблуда незнања већ и превара и лажи лукавога.