Богословски радови свештеника Епархије шумадијске

На 450 страна књиге о којој је реч штампано је двадесет осам реферата - богословских радова чији су аутори свештеници Шумадијске епархије. Припремани су за братске састанке који се по архијерејским намесништвама Епархије одржавају током Васкршњег поста, а након исповести свештенства и Литургијских сабрања. Сачињен је избор из близу две стотине саопштења која се читају и о којима се дис-кутује на поменутим братским састанцима који су почели да се организују од доласка за епар-хијског архијереја Његовог преосвештенства Господина Јована.

Неки од ових радова већ су имали одјек у богословској јавности јер се годинама штампају у нашем часопису.

Марко Јефтић, приређивач овог зборника, као први критеријум за укључивање неког реферата у књигу, наводи да треба јасно да се види, сходно жанровским карактеристикама задатог формата, како аутор неко мишљење недвосмислено заступа као своје и да не препричава туђе ставове из литературе коју је користио. Не треба очекивати, наглашава Јефтић, да „ови реферати буду плод вишегодишњег истраживања и открију нешто што до сада нисмо знали, али је јако важно да онај коме је тема задата на њу одговори са јасним личним печатом“ Приређивач наглашава да је имао у виду и какав је утисак прочитано саопштење изазвало међу слушаоцима. Овим хоће да каже како је за цео овај пројекат много важна дискусија која се развија након читања и коментари који ће уследити у заједници.

У предговору (Пут ка истинској светлости Гос-подњој) којим поздравља штампање овог зборника, Епископ шумадијски Господин Јован указује на дубљи смисао теолошких расправа током великопосних скуп-ва свештенства. На једном месту каже да је можда важније оно што припада области дијалога него форми саопштења, „тада се појављује други, без којега смо немоћни пред Тајном спасења“.

Очекивано је да Владика на почетку разматрања односа богословља и пастирског рада указује на речи Светог Григорија из Назианза - да треба прво себе очистити, па друге очишћавати, постати сам светлост, а онда друге обасјавати и просвећивати светлошћу, себе најпре осветити па онда друге освећивати, да треба прво себе приближити и привести Богу, а онда друге приводити Богу. Убеђен је да већина свештеника подручне му Епархије пастирску службу врши у са-гласности са овом светоотачком поуком и да тако они превазилазе ону човечију жељу да увек мења друге, а никад себе. Уверио се, каже, да редовно поступају и у сагласности са речима Евагрија Понтијског: „Ако си богослов, молићеш се исправно. А ако се молиш исправно, ти си богослов.“ У овом контексту Епископ Јован подсећа како правило вере произилази из правила мољења, односно да се догме наше вере сматрају Божанским откровењем јер су произашле из молитве и откривене су Цркви у њеним Божанским службама. Без обзира да ли свештеници ово могу теоријски разложити, архијереј је убеђен да свештеничку дужност обављају саобразно овом апостолском учењу...

Страна: 450
Повез: Мек
Пимо: Ћирилица
Година издања:  2019.