Изабрани богословско-историјски радови - Епископ Сава Вуковић

Неопажено се сабирајте на почивалиштима, читајући свештене књиге и појући за упокојене Мученике и све Свете од века и браћу упокојену,и изображење Тела Христовог прихватајући Евхаристију и приносећи је у Црквама и почивалиштима, и при упокојењу појући им, ако су верни у Господу (Апостолске установе, књиге 6, 30, 2).

Труд владике др Саве (у свету Светозара) Вуковића (1930-2001), викарног епископа моравичког (1961-1967), источноамеричког и канадског (1967-1977), шумадијског (1977-2001), професора Богословије Светог Саве у Београду и Богословског факултета у Београду (1961-1967), покретача и уредника многобројних црквених публикација, члана Српске академије наука и уметности, да се не забораве заслужни црквени претходници, обавезује и његове последнике да од заборава сачувају његово вишеструко значајно дело. Ова књига, приређена поводом десетогодишњице престављења, открива само мали део његове ревности коју је, како каже професор Ненад Милошевић, "равномерно распоређивао и на пастирско служење, црквену администрациију, свештенослужење, као и на поље интелектуалне делатности... неимарску делатност и социјално старање" (Епископ др Сава Вуковић као литургичар, Српска теологија у ХХ веку, књига 2, Београд 2007, 130).

У књигу Изабрани богословско-историјски радови епископа Саве Вуковића, ушла је већина владичиних текстова које је, у облику готово свих научних жанрова, објављивао у споменицама, зборницима, периодичним публикацијама и часописима пуних пола века. Изостављени су радови из посебних кљига које такође треба прегледати и реафирмисати. Надамо се да ће Српски јерарси, као исправљено и допуљено друго издање, ускоро угледати светлост дана. У овај зборник нису увршћени ни публицистички чланци који имају карактер извештај а о догађајима у којима је владика учествовао (мироварење, делегације Српске Цркве), као и стотине и стотине енциклопедијских и лексикографских одредница. Заобиђени су и списи на страним језицима, уколико нису објављени у преводу на српски језик. Знамо да многе своје прилоге у часописима које је оснивао, и у њима био главни сарадник, коректор, администратор и уредник, није потписивао, па се ни они неће наћи у овој књизи.

Након прегледа доступних публикација у којима је епископ Сава објављивао радове, а по унапред утврђеном принципу да овом приликом треба поново штампати све чланке који припадају академско-научним врстама, испоставило се да према овом критеријуму ниједан прилог не треба изоставити. Постављало се једино питање да ли у оквиру истих корица могу да се нађу исцрпне научне расправе и такозвани "ситнији прилози", чији је значај увек истицао у репрезентативним предратним часописима Гласник Скопског научног друштва и Гласник Историјског друштва у Новом Саду, тражећи понекад, добро расположен, од саговорника одговор који је од ова два часописа био бољи. Верујемо да наше разврставање у овом зборнику преко осамдесет текстова разнородне методолошке усмерености неће помутити општи утисак о научном раду владике Саве.

Познато је да тежиште у богословско-научном раду епископа Саве Вуковића имају литургика и црквено-национална историја. У те две основне групе подељени су и списи приређени за ову књигу. Први, богословско-литургички део-отварају теолошке расправе у ужем смислу речи (о Васкрсу и Благовестима), а другим, историјским делом књиге, доминирају прилози о црквеним личностима и њиховим даровима које су несебично и самопрегорно делили са верујућим народом. Сећамо се да је блажене успомене владика Сава у последњим годинама живота, поново, много радио на литургичким питањима (расправе о слављењу Божића и богослужбеној употреби кондака Романа Слаткопевиа настале су у последњој години његовог живота), као и на систематизовању података о значајним личностима из историје Карловачке митрополије. Због "маловремености живота" много је остало недокончаног, али када погледамо колико информација у овде сакупљеним чланцима имамо о монасима Карловачке митрополије - ето те енциклопедије коју је владика тако приљежно спремао. Не нагађајући зашто Докторска дисертација о Типику архиепископа Никодима није објављена за живота, односно зашто је данас готово непозната, подсећамо да се у раду Први превод Јерусалимског типика код Срба о Никодимовом типику расуђује на највишем академском нивоу уз оцене које никако нису застареле, што је свакако и смисао дисертације. Заиста је привид да се у више радова понављају неке чињенице или оцене, јер њихово истицаље служи да се увек саопште нови подаци који су одрђени тим важним константама из историје наше Цркве.

Јубилеји, који и у савременим друштвима одређују културу сећања, били су чест повод настанка радова покојног владике Саве, што је истакнуто и у њиховим насловима. И након површног увида у ове текстове, јасно је да аутору није стало до пуке пригодности или понављања стереотипних и конвенционалних оцена о догађајима и личностима. Пре је реч о прилици да се, најпре изнесу недовољно познате чињенице, а потом критички и трезвено истакне стварни смисао јубилеја у црквеној и националној историји. Или да се укаже, ангажованом речју одговорног црквеног јерарха, на непримеран однос световних моћника према Цркви. Овај критички став, који нажалост није чест ни у савременој историографији, илуструје владичино истицање архимандрита Илариона Рувариа, оца критичког поимања историје код Срба, као непревазиђеног узора историчарима, или то што није прећутао да су мемоари патријарха Гаврила Дожића фалсификат. Видеће се, уосталом, у већини историјских прилога, да су извори, за којима је тако посвећено трагао, алфа и омега његовог научног метода.

Сарадници епископа Саве често су били затечени његовим познавањем графичко-штампарских вештина, односно процеса припремаља рукописа за штампу. Зато су у његовој кући графичари увек били добродошли. Међутим, није могао да сакрије љутњу када је нешто, небитно ко је аутор, аљкаво и лоше одштампано. За то што су и његови радови, понекад, "у ритама" штампани, други сносе одговорност и то је, приликом приређивања ове књиге, представљало знатну тешкоћу. Неки уочени пропусти су спорадично исправљени, али не треба крити нелагодност што су вероватно учињене и нове омашке. Добронамернима ће бити подстицај за свестраније проучавање дела владике Саве.

О смислу хришћанског сећања на умрле речито говоре на почетку истакнуте речи Апостолских установа. Надамо се да и овај прилог, под високим покровитељством Његовог преосвештенства Господин Јована, садашњег епископа шумадијског, а кроз поновно обелодањивање значајног сегмента делатности блаженопочившег владике Саве Вуковића, може постати део црквеног, једино смисленог, прослављања десетогодишњице његовог упокојења.

Н. Јованчевић