Трансплатација органа из православне перспективе

Уколико бисмо трансплантације органа посматрали из перспективе човека данашњице, открили бисмо да наши суграђани, осим што о овој теми генерално поседују скромно и површно знање, имају и изразито позитиван однос који темеље углавном на великим и оптимистичним очекивањима од овог медицинског феномена. Штавише, зачуђујуће је да њихово непознавање и неудубљивање у односну проблематику не представља препреку за одбрамбени став према свему што доводи у питање подобност трансплантација. Такође. можда још више изненађује чињеница да се само мало њих опредељује да овај свој „непоколебљив" став према трансплантацијама преточи у конкретну акцију, односно да постану донатори органа.

Наведени статус трансплантација је мањевише непромењен још од средине прошлог века, када су као метод лечења започеле са применом у пракси. Чак ни чињеница да су, посматрано са медицинског становишта, првих неколико деценија углавном подносиле неуспехе, није имала претерано негативан утицај на истрајну подршку заједнице, која не јењава ни данас.

Када се наведено узме у обзир, морамо се запитати шта се заправо налази у позадини овог несумњиво великог „кредита“ који трансплантације имају у јавности? Најзаступљенији одговор је и најгласнији, што нашу пажњу усмерава ка упитности његове потпуне веродостојности...