Menu
Your Cart

Црква у друштву - Зоран Крстић

Црква у друштву - Зоран Крстић
Црква у друштву - Зоран Крстић

Широм хришћанског света 2013. година је била посвећена прослави 17 векова од Миланског едикта. Писало се и говорило о разлозима, значају и последицама за историју Европе, па и шире, толико важног „Константиновог обрта“. „Тада је почео да се обликује један нови свет, свет који је све више почињао да личи на свет у којем данас живимо" (Р. Радић). Тај свет чији су се обриси помаљали давне 314. године је још увек наш свет. То је почетак наше културе (у социолошком смислу) у којој од онда, па до дана данашњег, живимо и која нам омогућује да формирамо специфично, наше разумевање сопствене личности, а затим и разумевање другога, разумевање живота, Бога, Његове творевине као и друштва и историје. Један од основних стубова тог нашег света, али не и једини, је удео хришћанско предање. Међутим, тај исти наш свет је током 17 векова доживео толико много трансформација, разноврсних, па чак и суштинских промена да се многи с правом питају да ли уопште можемо да говоримо о једној култури или је, напротив, свака потоња епоха настајала као негација претходне. Ово се питање нарочито оштро поставља у односима између традиционалног, предмодерног друштва и модерности, односно постмодерности како се карактерише савремени историјски тренутак. У неким другим хуманистичким наукама било би парадоксално и само помињање предмодерног друштва, сем као историјске чињенице, али за теологију и пре свега, практично богословље, то није случај. У свести многих чланова Цркве предмодерно друштво се са својом хијерархијом вредности и својим менталитетом сматра идеалним друштвом. Такво схватање није случајно. То друштво је дуго и до скоро трајало на нашим просторима, а поједине остатке још и данас срећемо. У њему је Црква било идеално позиционирана, у самом центру, и била је основни космотеоријски стуб тог времена. Кроз хришћанску призму је посматран и тумачен како друштвени тако и лични живот појединаца.

Западна модерност је од 16. века па надаље сва питања везана за хришћанство и Цркву поставила на други начин и на штету, како се сматрало, Римокатоличке цркве. Иако изворно западни феномен, модерност није остала у географским оквирима западне Европе већ се непрестано ширила како на исток Европе, тако и глобално, на цео свет. Као таква, она се не може третирати као нешто туђе и страно већ, напротив, као тековина али и проблем свих нас, човечанства уопште. Овакво стање ствари нам без икакве сумње сведочи о њеној моћи. Прагматични менталитет који је она устоличила, заснован на природним наукама и технологији је толико олакшао људски живот, продужио га и подигао му квалитет да су све антрополошке жртве, које је та епоха остављала широм света, биле занемариване, па чак и прихватљиве зарад циљева и снова која је она обећавала да ће испунити. Класична метафизика, а са њом и религија, је падала и остајала бескорисна пред ефикасношћу прагматичног менталитета модерног човека. Међутим, и ти велики снови, „велике приче“ модерности су се током 20. века исцрпеле, или у разочарању и економској пропасти (попут комунизма) или у крви (попут Аушвица), отварајући простор за „мале приче“ савременог постмодерног човека. И даље је та култура економско научно-технолошка али се Бог ипак вратио или се враћа у јавни живот, напуштајући сферу искључиве приватности где га је модерност сатерала.

Све ове друштвене мене и трансформације не остављају нетакнуте верујуће људе и саму Цркву. Оне су као бура на мору, када треба бити максимално опрезан и концентрисан, разумети како се бура креће и на основу тога усмерити брод Цркве. Верујући људи се, по мом мишљењу, пречесто у тим историјским и културолошким „бурама“ не сналазе. Једни демонизују савремено друштво и желе из свег срца да га униште, сравне са земљом, надајући се да ће се на том пустом пољу и из рушевина поново помолити старо, идеално, предмодерно друштво. Овакав став је идеолошка подлога верског фундаментализма у свим религијама. Други, рекао бих реалнији, схватају снагу савременог друштва, одустају од борбе и имају жељу да из таквог друштва изађу и створе свој паралелни свет у коме би владале друге вредности. Што се хришћанске Цркве тиче такво схватање би значило спуштање Цркве на ниво секте, имајући у виду једно од социолошких начела разликовања цркве и секте, при чему се припадници ове друге склањају из света док, напротив, чланови цркве желе тај исти свет да преобразе.

Тако долазимо до циља ове књиге. Он се најпре састоји у томе да верујуће људе, а међу њима и студенте Теолошког факултета, подсетим на чињеницу друштвених промена, на њихову легитимност као и на факт да оне најчешће не настају из идеолошких разлога већ из, и због конкретних животних проблема. Ти животни проблеми који изазивају друштвене промене су такође људски проблеми који имају и своју теолошку димензију и своје теолошко тумачење. То што је предмодерна епоха претежно теоцентрична и колективистичка, а модерност и постмодерност претежно антрополошка и индивидуалистичка не умањује теолошку тежину проблема, већ само намеће различите теолошке акценте и приоритете. Црква нема специфично „своје“ друштвено и политичко уређење. Њени су критеријуми, критеријуми Царства Небеског и на основу њих Она процењује друштвене промене и процесе. У том смислу је свака историјска и културолошка епоха Њена, а, такође, и ниједна, јер Она чека Будући Век. Међутим, у пракси је то много лакше рећи него остварити. Менталитети су увек врло јаки и споро се мењају, тако да се поједини историјски друштвени односи и вредности тумаче и поистовећују са јеванђелским, па самим тим постају вечни и непроменљиви. Ту спада, рецимо, разумевање брака и брачних односа, васпитање деце, односи према ауторитетима, питање личне слободе и генерално људских права и сличне тековине модерног друштва. Врло често се од стране верујућих оне не критикују на основу јеванђелских вредности, већ на основу историјског менталитета једне претходне, такође, историјске епохе. Та проблематика различитих „културолошких часовника11 између Цркве и света и њихово усклађивање, а све у оквирима наше константиновске и још увек хришћанске културе, је поље мога рада и истраживања и основна тема књиге коју читалац држи у рукама.

Страна:144 стране
Повез: Мек
Писмо: Ћирилица
Година издавања: 2011.

500,00 RSD
  • Стање: 1
  • Шифра: 6985
  • Тежина: 250.00 gr
  • Величина: 21.00cm x 13.00cm x 1.00cm
  • SKU: #
Ова веб локација користи колачиће да персонализујемо садржај и огласе, да обезбедимо функције друштвених медија и анализирамо наш саобраћај. Такође делимо информације о вашем коришћењу нашег сајта са нашим партнерима за друштвене медије, оглашавање и аналитику који их могу комбиновати са другим информацијама које сте им дали или које су прикупили вашим коришћењем њихових услуга