Након неколико појединачних објава у часопису "Каленић", Издавачка установа Епархије шумадијске понудила нам је почетком године на читање низ од седамнаест прича обједињених насловом прве међу њима. Првим читањем књиге, током све уверљивијег саображавања језичког темперамента и осећајног идентитета, стиче се утисак да је поредак прича истекао из хронологије њиховог настајања. Отуда се, у прилог напомени о обједињујућој идеји збирке, вреди изнова наћи пред трима почетним приповестима, и најпре: „Нисам заборавила његове речи. Заправо, више дубину његових осећања“: изговара удовица, закључујући необично одабрану епонимну минијатуру. А недалеко испред, двоструким цитатом: „многи су станови у дому Оца мојега“. Усудио бих се рећи да разумем невољну метафору: траг који ће се на овом читалачком путу пратити заправо је отисак вере у могућност утехе.

Следећа прича у низу средишњи је део јединственог пролога, те прилаже и оставинску мудрост за путовање, овога пута оно дуже, животно. У мислима баке Софије: „са својом мишљу... да буде једно... да пати због ње... и одбаци због неке друге – то је оно што му она жели“. Утеха, како то говори почетна прича, може бити светло на крају ходника нетакнуте људске илузије. Овде, мудрост која илузију не распознаје подсећа да се ка утешењу путује и вољом за другога, молитвом. А да су човечије моћи у поимању „животних путева“ недовољне, тврди нам аутор испод наредног наслова, у суровој епизоди о паду, о једноме од Браће: „У једном тренутку сам мислио да ће Бог... видети наш труд и нашу љубав.“ И прилаже опомену да „Ми људи шта год чинили, не можемо (путеве) затворити.“ Више но што ће сама прича, не мора се на овом месту рећи.

Могуће је да ће читалац тек крајем овог, како бих га вероватно мимо ауторске воље назвао, пролошког триптиха, бити довољно изазван на потоње читање. Горе споменуто саображавање на том месту почиње. Трећа прича из овог „доњег слоја приповедачке нискеˮ отвара други, именујем га исповедним триптихом, чије су стране дискретно расуте до пред сам крај збирке.

Браћа су, дакле, на левој страни, здесна долази Сећање, претпоследње приповедање у књизи, једноставни губитнички меморандум: „Питање се скаменило у мом грлу и до дана данашњег“, речи су не лика, већ приповедача пред судбином његовом. Ауторски инстинкт којим је трима исповестима у књизи одређено да буду исписане из првог, из „свогˮ лица, колико год био изазов, не мислим да је пристојно истраживати. Чини се да је то, мимо власти разума, аутономни израз поштења у послу писања. Као што је аутор непопустљив пред позивима упитности и упитаности, а већи део приповести „горњег слојаˮ ће се неформалним питањима и завршавати, тако је читаоцу остављено да отвореним питањем заврши примедбу неочекиваних посета приповедача свом лицу. А међу параклисима две речене епизоде „горњегˮ триптиха седи, у средишту збирке, храм овдашњег приповедања, прича, рекао бих, без и̏мена, а заиста без имéна, у „свом лицуˮ које ће, „заправо, причати о себи“, која (заправо, њен наслов) када устане и „сасвим тихо изађе из собе... на столици празнина настави да седи“. Читалац ће је лако препознати.

Враћам се још једном на Сећање и узимам њене последње уместо речи којима се завршава претходница. Оне су, уосталом, стварни епилог целог приповедачког низа. Усамљеници, остављени, „из дома Оца својега“ отишавши. „Мислима обузети“, уплашени, „досади“ који се „разилазе“. Пијанци и просјаци, црквењаци и саморашчињени. Људи животе своје живе. Уверен сам да међу овдашњим ликовима нема оних који „блажени“ нису... „јер ће се утешити“. Рачун етичког изазова овде се неће проналазити. Цену нема милосрђе над слабостима човека, сагрешењу, паду, несрећи. Притајено се трага за неуобичајеним осећањима или тренуцима у земаљским животима. Који богослуже, понекад ће приметити „само обрисе нечега што би требало да буду људи“, понекад помислити „како сви у срцу имају уљеза“.

Завршавајући, замолио бих на овом месту читаоца да се, када им приступи, на тренутак и заустави пред „делимаˮ два необична живописца, јунака усамљеника двеју прича: једнога, чија су платна осветљени прозори кућа, иза којих су Крсна славља: „пожелео је да се пружи преко ограде и целива прозорско стакло као икону“, и другога, од „посебног соја људи“, чији је свет оно што се види „кроз отшкринута врата црквеног звоника“, а уз којега, „на истој таквој хоклици... седи и Христос“.

О локалном анегдотском пореклу тема у причама, чије је присуство несумњиво, вероватно и често, не бих умео превише рећи. Тај мозаик ће се склапати од читаоца до читаоца. Међутим, сигуран сам да се збирка Кућа у парку може придружити сведочењима о карактеру и судбини човека крагујевачког и шумадијског, која су последњих деценија веома ретка. Не тако давна биоскопска сензација под називом Мој јутарњи смех, чудесно истинољубива студија камером и глумом градских дечака и девојака, већ је стекла тај статус, и уз неочекивано кратко очекивање, примила уз себе саучесника.

И на крају, помишљам, можда је доста од горе исписаног тек једна читалачка илузија, а стварна тајна поетике изјављена на самом крају овог приповедања: „Причам ти причу“. Но и да је све измишљено, епилог је, ипак, већ био записан. Пре него што изађосмо у свет, блажени смо, јер смо заварани. Остаје нам да се, очекујући следећу ниску, запиткујемо о томе.

Саша Трифуновић
око Младог Светог Николе