Кућа у парку - Зоран Крстић

„Стигли сте госпођо... Добар дан. Помаже Бог. Примите још једном моје искрено саучешће. Са вашим покојним супругом сам делио кабинет и повремено смо се виђали. Не баш тако често, али кад год би се то десило било је веома пријатно поделити мисли с њим. Штета, штета .. .Тако брзо и изненада. Извол'те, молим Вас, идемо, декан нас чека.“

Протиница још увек стоји на вратима неод-лучна да прекорачи праг зграде Правног факул-тета и остави за собом свежину пролећног јутра. Никада није ушла у ову зграду поред које је толико пута прошла. И сваки пут би је крајичком ока, не окрећући главу, погледала, тек да се увери да је она још увек ту. Стамена, уравнотежена, предратна зграда која јој је уливала сигурност и осећај да је на овом свету све на свом месту. Када је супруг пре десетак година почео и у њој, поред Теолошког факултета, да предаје црквено право, причао јој је о унутрашњости зграде. О учионицама, ходницима, кабинетима, амфитеатру, колегама професорима и студентима, и све се то слагало с њеним утисцима које је већ имала пролазећи годинама поред зграде факултета, али и распламсавало машту о сновима и каријерама те реке младости коју је сретала на тротоару испред зграде.

„Хвала вам много, драги професоре. Шта можемо ми мали људи. Не бирамо час кад ћемо доћи на свет, не бирамо ни час кад из њега излазимо...