Спознајући тајну крста и васкрсења господњег

Богословска делатност Алексеја Афанасјевича Дмитријевског (1856-1929), једног од најрепрезентативнијих и најплодоноснијих православних литургичара из Русије са краја XIX и током прве три деценије XX века, означила је својеобразну прекретницу на пољу развоја и унапређења науке о богослужењу Православне Цркве. Ради се, наиме, о литургиологу који је, сходно свом самопрегорном и трудољубивом проучавању „слова и Духа“ хришћанског богослужења на Истоку, с правом сврстан у групу најугледнијих истраживача и тумача словесне службе Цркве Божије, бивши назван „руским Гоаром“.: Определивши се за примену историјскоархеолошког приступа у изучавању православне литургике и, следствено, подражавајући пример његовог учитеља из Казањске духовне академије, Николаја Фомича Красносељцева (1845-1898), Дмитријевски је, благодарећи стеченом знању јелинске и словенске палеографије, започео темељно, предано и минуциозно истраживање богослужбених извора. У циљу израде кандидатског рада Богослужење у Руској цркви у XVI веку (Богослужение в Русскоп Церкви в XVI веке), а који ће, напослетку, прерасти у истоимени магистарски рад, он ће истражити близу 200 рускословенских, 30 јужнословенских и 70 јелинских рукописних литургијских књига. Стога не треба да изазива чуђење што ће потрага за рукописним богослужбеним изворима Православне Цркве, као и њихово веродостојно датирање и преиспитивање, имати примарни значај за његово потоње литургиолошко и теолошко усавршавање.

Уколико се узму у обзир сва места и библиотеке које је руски Гоар имао прилике да походи више пута (манастири Свете Горе, Манастир свете Катарине на Синају, Јерусалим, Константинопољ, Солун, Атина, Смирна, Трапезунт, острво Патмос, Рим, Гротаферата, Милано, Напуљ, Помпеја, Торино, Венеција, Беч, Париз, Дрезден), било је сасвим очекивано да ће плодови таквог богословског и научног ревновања за благообразно и уредно богослужење православних хришћана, у одређеном тренутку, бити обзнањени. То се заиста и догодило, првенствено у виду три капитална издања рукописних литургијских извора: Типика у два тома и једнотомног издања Евхологија (Молитвослова). Упоредо са тим, вршећи службу професора литургике са црквеном археологијом у Кијевској духовној академији пуне двадесет и три године (1884-1907), али и по одласку у пензију, Дмитријевски ствара и публикује бројне студије и чланке, не само из области литургике, већ и црквене археологије, историје Руске Цркве, али и бројне рецензије. Такође, његово служење Цркви огледало се и у исгшсивању читаве серије чланака у кијевском часопису Руководство за сеоске пастире (Руководство длн селвских пастиреп), посвећених питањима савремене богослужбене праксе. Поврх свега, један део сачуване и необјављене заоставштине поменутог и незаборавног професора литургике још увек очекује одговарајуће литургиолошке и научне оцене.

Изабрани чланци и студије Алексеја Дмитријевског, који су преведени на српски језик и обједињени у актуелној књизи издавачке установе Епархије шумадијске „Каленић“ под насловом Спознајући тајну Крста и Васкрсења Господњег, посвећени су литургијским књигама Посном и Цветном триоду, те богослужбеним особеностима свештенога периода Страсне (Страдалне) седмице и празновања Пасхе (Васкрса). Упркос томе што поједина ауторова запажања у дотичним текстовима могу бити протумачена, у извесној мери, прилично изненађујућим или исувише смелим, не би требало изгубити из вида чињеницу да Дмитријевски тим поводом не изриче своју коначну реч, већ настоји да одређену тематику сагледа знатно шире, консултујући првенствено литургијске изворе. Уосталом, треба истаћи да су најстарији преводи појединих дела кијевског учитеља на српски језик настали и били публиковани у нашим богословским часописима још за време његовог овоземаљског живота. Наведена чињеница само потврђује неспорност грандиозног значаја и изузетног доприноса православних руских литургичара развоју науке о богослужењу наше Цркве у последња два столећа. Управо из таквога угла треба приступити ишчитавању и разумевању текстова несумњиво једнога од водећих представника руске литургичке школе, Алексеја Афанасјевича Дмитријевског.